Triglav

Na temo Triglava objavljamo prispevka dveh avtorjev s 6. mednarodne konference in zasedanja veča rodne vere v gradu Struga:

Aleksandra Marinković Obrovski: TRIGLAV U STARIM SRPSKIM NARODNIM PESMAMA I MOLITVAMA

U tri sakupljena toma pod nazivom "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog" Miloš S. Milojević (1840-1897) nam je ostavio blago važno ne samo za proučavanje srpske, već i opšteslovenske tradicije. Ovaj njegov doprinos, kao rezultat velikog entuzijazma, naučne savesti i rodoljublja, dugo je skrivan od očiju čitalaca. Još za života pao je u političku nemilost ondašnjih srpskih vlasti, što se direktno i surovo odrazilo na sudbinu njegovog dela. U kasnijem vremenu, posle smrti, prema njegovom delu se odnosilo sa još više nipodaštavanja... A, ipak, treba podsetiti da se radilo o čoveku takvog kalibra koji je za svoj istoriografski rad prošao arhive Moskve, Pekinga i Rima, školovanog u Beogradu i Moskvi, profesoru koji je da bi učestvovao u oslobađanju srpskih zemalja od Turaka ostavio katedru i značajno naučno istraživanje, organizovao studentske oslobodilačke jedinice i zajedno sa njima, hrabro, bio spreman da se za dobro otadžbine i naroda odrekne sopstvenog života. Ta njegova, očigledno, lična veličina, kao što to inače biva i u životu i u istoriji, bila je takva da je ljudi nisu mogli razumeti i dalje, takva – da često smeta. Kako tada, tako i kasnije. Ni do danas, a računajući od godine štampanja prve knjige obrednih pesama 1869, nije priređeno nijedno ponovljeno izdanje ovih pesama. Iz biblioteka se ove knjige ne mogu pozajmiti, jer ih nema, već samo čitati u dve srpske nacionalne čitaonice, pa i to tek delimično i samo retkima dostupno.

I pored toga, mi danas možemo osvetliti kult Triglava kod Srba iz sačuvanih narodnih pesama koje nam je u naručje predao Miloš S. Milojević, toliko istrajan i energičan da nije prezao ni da tajno odlazi u okupirane srpske krajeve, prerušen u zidara ili radnika, da spava po grobljima ili senicima, samo kako bi ovekovečio narodno pamćenje.

Kako su Srbi videli Triglava?

Iz izveštaja nekolicine srednjovekovnih hroničara i brojnih kasnije napisanih pregleda posvećenih Triglavu najčešće saznajemo da je ovo troliko slovensko božanstvo koje se može povezati sa arijskim Trimurtijem, najviše poštovano na severu, u Šćećinu i Braniboru (nem. Brandenburg), gde su postojali kipovi u slavu trojednog; da je njegova kultna životinja bio crni konj iz čijih su se reakcija predviđali budući događaji, kao i da se može uočiti znatan broj toponima koji su još jedno svedočanstvo o važnosti ovog boga u načinu na koji su naši preci doživljavali svet – kako njegove sastavne elemente, delove koji ga čine, tako i njihovu povezanost i ukupnost.

Sa druge strane, na daščicama "Velesove knjige", kao autentičnom slovenskom izvorniku, ostalo je zabeleženo "Proslavljanje Triglava":

"Molimo se i klanjamo se prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo" (D-11/A). Potom, navodeći sva božanstva poimence, najčešće u trojkama – trijadama (Horos, Veles i Stribog, a zatim – Višenj, Lelj i Letic itd), do najmanje bitnog, koje razne sistematizacije tzv. slovenskog panteona bogova i ne pominju, kao što su Plodić, Pčelić, Snežić i slična, završavaju:

"To je suština Triglava jer svi od njega potiču i njemu se opet vraćaju" (D-11/B).

Prema tome, od Triglava sve nastaje i u njemu sve završava, on je početak i kraj svega postojećeg. Po nečemu i zbog nečega, zbog svoje funkcije ili atributa, očigledno je ispred samog Svaroga za koga znamo da je "svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog" (D-11/A). Dakle, prema verovanju starih Slovena, Triglav je iznad onoga koji je otac bogova i svekolikog života.

Potom: "A mi smo se molili Triglavu Velikom i Malom. I Triglav nam se pridružio i konjicom neprijatelja porazio" (D-25A).

Osim toga što Slovenima pomaže u nevolji, ovde vidimo da mu se oni mole i to – Velikom i Malom. Velikog Triglava čini trijada bogova Svarog – Perun – Svetovid, a Malog Triglava trijada Hors – Veles – Stribog.1

Dakle, Svarog je tek jedan deo Triglava... Koji i kakav – pokazaće nam upravo srpsko predanje.

Vratićemo se sad na "Proslavljanje Triglava" gde piše: "Jer tajna je velika, kako to Svarog biva u isto vreme i Perun i Svetovid"2, a ključ i za ovu tajnu troičnosti daju srpske obredne pesme...

Sedma tzv. ivandanska obredna pesma iz prve Milojevićeve knjige pevala se za vreme žetvenih svečanosti i u njoj se navode svi značajni bogovi koji jedan do drugog, u vreme najjačeg sunca tokom godine, preuzimaju cvetni venac kao simbol tog sunca, njegovog rađanja, jačanja, najveće snage, slabljenja i umiranja; godišnjeg ciklusa uopšte3. Osim toga što se nabrajaju bogovi, napominje se neko njihovo svojstvo ili čak i međusobno srodstvo: Ivan (Kupalo) – majka mu je Svaroga, otac stari Svarog, stric Radgost, strina Prprša, brat Koledo... Dažbog je daždni, Veles tovni, vojin Perun, veliki Jarilo, silni Pravid, Poreva, svetli Sve(to)vid, mladi Poljelj itd.

Ivanjsko cveće petranjsko,
Petrovsko cveće ivanjsko!
Ivan ga bere te bere.
Petar ga plete te plete.
Daje ga silnu Triglavu,
Triglavu svetoj trojici...

U ovoj pesmi, Triglav je silan i sastoji se od trojice. U njemu jednom sadržana su tri, koja su božanske prirode, i obrnuto: ta tri, "sveta" - kako kaže pesma, čine njega jednog – Triglava. Triglav u sebi nosi trostruku božanstvenost i otuda, što će se videti i kasnije u svim navedenim pesmama, uz njega uvek stoji atribut -"silni".4

Sledeća pesma (br. 9) koja se pevala u vreme proslavljanja Kupala, a interesantna je po tome što opisuje sve radnje vezane za obradu i preradu lana, pruža jasniju sliku o trostrukoj božanstvenosti Triglava, kao i izvestan odgovor na zapitanost o razlozima preimućstva nad Svarogom zabeleženog u "Velesovoj knjizi":

Da nam stoka bude zdrava
Ta goveda i te ovce
Ti jarići i jaganjci.
Doratasti velji konji
Što no nose te junake
Mile borce Triglav bora5
Triglav bora te Troice
Višnjeg boga Stvoritelja
Jakog Žive rušitelja
I Branjanja Branitelja.

Sad je, prema tome, jasnije: Triglav je višnji bog i ne samo da ima svojstva stvaranja kao Svarog, što je kod njega tek jedna od funkcija, već i branitelja i rušitelja.

Predstava Triglava je složenija od dualiteta, ili antiteze, koje se pojavljuju npr. u shvatanjima manihejaca ili kod Slovena u antipodu Belobog – Crnobog. Osim jednostavne protistavljenosti, kontrapunkta, koji su veza između dva udaljena i/ili međusobno suprotstavljena kvaliteta, bazirajući se na broju tri (čime se praktično iz pojma slike prelazi u pojam prostora, odnosno tela, što upućuje na pitanje dimenzije uopšte), Triglav, za razliku od drugih, dobijajući to svoje treće lice, kao božanstvo, u sebi sadrži procese, tačnije razvoj. Taj razvoj i predstava o životnim procesima ne bi bili mogući da u lik božanstva nije uključen "treći deo, treća tačka".

Pa ipak, konkretno u ovoj pesmi, kazivač nije bio sasvim precizan; kada kaže "stvoritelj i rušitelj" govori nam i o solarnoj i o htonskoj prirodi Triglava, ali njegova osobina "branitelja" još uvek nije dovoljno jasna. Možda je to isto kao kad u "Velesovoj knjizi" pomaže Rusičima da pobede u borbi? Jeste prisutna i treća osobina neophodna za poimanje višeg sistema, ali i pored svog značaja (branitelja, pomoćnika u nevolji, ratnika), još uvek je nedovoljna da se sagleda postojanje procesa kao neophodnog uslova u dokazivanju da je reč o "višnjem" bogu.

Obredna pesma br. 107 iz prve knjige (pevala se na Badnji dan) predstavlja rešenje.

Siva Živa siva silna,
Siva silna golubice!
da kuda si putovala?
Odgovara Siva Živa
Siva silna golubica:
„Ja sam tamo putovala
U Inđiju našu zemlju.
Prolećela Hindušana
I tu Globu Tartariju
Crni Hinduš i Tartaru.
Letila sam Gospodaru
Našem silnom Triglav boru
Te gledala što nam čini
Što nam čini zapoveda."
Šta činjaše naš gospodar,
Naš gospodar Trigljav velji,
Naš Stvoritelj i Držitelj
I veliki Umoritelj?

Silni Triglav, veliki gospodar je, sad znamo – stvoritelj, držitelj i umoritelj. Procesi o kojima je bilo reči mogu se prepoznati: rađanje, življenje, umiranje, gledano iz ugla čoveka, onoga koji je u poziciji pasivnog, nad kojim se vrše te 'radnje'... Čovek, kao i sve postojeće, se rađa, živi i umire. Ali sam Triglav ima drugačiju poziciju, za razliku od čoveka on je aktivan, taj je koji svojim delovanjem izaziva ovu posledicu, a njegovo delovanje je: stvaranje, održavanje i razgradnja. To što se mi rađamo, živimo i umiremo, posledica je njegove aktivnosti, a on je večan...

Ovo je njegovo činjenje!

I pesma br. 137 (Mletkova i zaspala devojka) iz prve knjige obrednih pesama pokazuje isto:

...Triglav boru najvećem
Najvećem.
Višnjem boru stvor'ocu
Stvor'ocu.
Silnu boru Drž'ocu.
Drž'ocu.
I veliku Rušiocu
Rušiocu...

Veliki gospodar, po prirodi stvari, da bi to bio mora vladati carstvom. Kad stvara – onda je vladar nebesa, kad drži – zemlje, kad mori – gospodari donjim svetom.

Ovo su njegova polja delovanja u prostoru!

Uostalom: "Po srednjovekovnim zapadnim evropskim autorima (Ebon, Herbord i dr) tri glave Triglava simbolizovale su njegovu vlast nad tri carstva – nad nebom, zemljom i podzemnim svetom."6

Pesma br. 429 iz treće knjige "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog" još je jedan od dokaza ove ideje:

Siva Živa golubička!
Kude si nam putuvala?
"Ja sum tamo putuvala,
Vo Indija star Indija,
Svako dobro kupovala,
A po mlogu zdravje sejir,
Gospodu je poklanala,
Silen bora Triglavomu,
Što mi sedit, ni zboruva,
Dlgo mnogo što minuva,
Dlgo mnogo što ća bidne,
Dlgo mnogo što živue,
De im imat do tri sili,
Prva sila na nebesa,
Druga sila na pod zemje,
A treća mi na ta zemja...

Sam izvor iz srpske tradicije uverava nas da Triglav ima tri sile, na nebesima, na zemlji i pod zemljom7. Osim toga, Sivi – Živi obelodanjuje ono što je bilo, ono što jeste, i ono što će tek da bude. Njegova veličina je beskrajna, prema tome on vlada ukupnim dimenzijama i prostora i vremena.

Ovo je njegovo dejstvovanje u vremenu!

Sa njegove tri velike glave,
Sa tri glave velikim Triglavom,
Što mi drma svetom tim prebelim,
Na sve strane i ta sva vremena...8

Shodno tome, iz prethodno navedenih srpskih narodnih pesama se može zaključiti da Triglav upravlja: Postaje jasno i zašto su brojevi koji se vezuju za Triglava - tri i (3x3) devet. Evo šta u enciklopedijskom rečniku "Slovenska mitologija" piše o ovim brojevima:

"Broj tri je najznačajniji element brojnog niza. On simbolizuje dovršenost i celinu nekog toka, koji ima početak, sredinu i kraj, i pre svega se javlja u uputstvima da se tri puta obavi ova ili ona magijska radnja (...)." I: "Vremensko značenje ima i broj devet, koji se shvata i kao utrostručavanje broja tri. On se javlja u magijskim tekstovima i ritualima (...)."9

Evo i potvrde iz srednjovekovnih hronika: "...u Šćećinu je njegov troglavi idol stajao na glavnom od tri posvećena brežuljka; prilikom gatanja, vranog konja Triglava triput bi preveli preko devet kopalja položenih na zemlju."10

Nameće se pitanje hoćemo li ove Triglavove brojeve naći i u srpskoj narodnoj pesmi i time dokazati određenu jedinstvenost predstave ovog boga kod različitih slovenskih naroda...

Da. U pesmi "Siva Živa" (br. 177, str. 133) iz treće knjige obrednih pesama:

Siva živa golubice,
Mila ćerko baba Jagde!
Do kuda si putovala?
"Do našega gospodara,
Gospodara Triglav bora,
I njegova mila sina,
Mila sina Svetovida,
I njegove silne braće,
Jarovita, Porevita,
Ranovita, Radigosta,
Prave, Prove, Đurašina,
Davorita, Samovila,
I ostale božje sile,
U tri-zraku u nebesu,
U devetom kola svetu,
Više njih je Trizrak Triglav,
Nad devetim po tri zraku,
Ljubila mu skute ruke,
I molila za sve zemno,
Za sve zemno i pod zemljom.

Primećujemo još jedan motiv u do sada navedenim pesmama – kada kazivač kaže "Inđija naša zemlja"; sećanje na Indiju kao prapostojbinu Arijaca i Veda, gde se odlazi do Triglava, sačuvano je u pesmama koje su usmenim putem prenošene s kolena na koleno i zadržale se u narodnom pamćenju sve do 19. v. n. e, kada su zapisane. Ovakvih pesama u srpskom predanju ima veliki broj, a ovde ćemo navesti deo još samo jedne koja se istovremeno odnosi i na Triglava:

... Ovdi nama kažu.
Rabrenoga vojna,
Skoro oženjena,
Lepo obučena:
Svoju ljubu ljubit!
Svima dobro činit';
Dugom puškom biti.
Britkom sabljom seći,
Dušmanine svoje
I plemena svoga.
Tog plemena roda
Roda zavičaja.
Roda zavičaja
Srbskog gospodskoga.
Srbskog gospodskoga
Zemlje plemenjite.
Plemenite zemlje,
Te Inđije svete.
Te Inđije svete
Đe no Triglav spava.
Đe no Triglav spava
Rusane usniva.11

Pesma je, po svemu, naročito važna kako za Srbe, tako i za Ruse, na izvestan način ona ovde ta dva etnonima upotrebljava kao sinonimna i u nekoj meri ih izjednačava. Tako dobijamo da je Indija sveta zemlja iz koje je rod srpski gospodski (očigledno sećanje na društveno uređenje) u kojoj prebiva (spava) Triglav. Odakle su Srbi i Rusi, odatle je i Triglav. Stoga je i Trimurti arijsko božanstvo, reći ćemo slobodno, zapravo božanstvo Srba i Rusa u nekadašnjoj drevnoj Indiji u vedskom vremenu.12

Reći ćemo još da se u srpskim narodnim pesmama Triglav često nalazi u ulozi sudije koji svojom pojavom i presudom izaziva strahopoštovanje: "...Stade tica Gangelica. / Uplaši se Triglav bora. / Slava, slava Triglav boru..." (pesma br. 189, 1. knjiga). Ili:

...Ko prevari svoga druga?
Svoga druga pobratima
Satreo ga silni Ljelju:
Svojim ocem strašnim Bogom.
Strašnim Bogom Triglav Bogom,
A Triglavom svetom Trojicom.
Dom mu zatri Prpruša
Strašna seja Davor Boga,
Poslanica Višnja Boga:
Stvoritelja Držatelja
I strašnoga Rušitelja.13

Pesma pod nazivom "Pohođanska, kad umre ubrzo nevesta"14 opisuje nam kako vila plače za svojom kćerkom koja je preminula tek što se udala za Davor-boga. Cela rodbina tuguje za nevestom: zaovice i jetrvice – "bijele vile", mladoženja "mladi vojno Davor bore", stara majka – svekrva – "stara vila" i "stari svjekre Triglav silni" i pitaju se koji je razlog njene smrti. Međutim, kad u jednom trenutku ona (mrtva) odgovori: "Ja nje voljem vojna moga, / ... / "Vojna mi je od zla roda, / Od zla roda toga grješnog, / Majka mu je smrtna žjena, / Smrtna žjena sa zemljice, / Sa zemljice uvaćena.", to prema rečima mladine majke izazva Triglavov strašni gnev:

"...Kad to začuh stari svjekre / Stari svjekre Troglav bore, / Snašici je govorijo: / "Snaho moja bjela vilo! / Danaske te ja proklinjem!" / Kako reče tako stvori, / Propade mi šćerka moja, / Propade mi i umrje mi. / Blagoslovi stari svjekrje, / Blagoslovi ljubu svoju, / Ljubu svoju crnu zemlju, / Da mi živi do vjekova / Zato plačem sejo moja..."

Na prvi pogled Triglavova odluka da prokune svoju već mrtvu, tek dovedenu snaju deluje strašno i prva pomisao bi mogla biti da ovaj bog u svojoj nameri da sudi izražava samo svoje lice "rušioca, umoritelja". Međutim, iza ovog naizgled bezobzirnog suda stoji božanska svest o višim zakonima. Snaja ne samo da se nije iz ljubavi udala za Davor-boga, što joj Triglav nigde i ne zamera, već nadajući se jedino uplivu nebeskog u svom budućem bračnom životu, zapravo prezire onaj deo koji Davor-bog nasleđuje od majke i koji je zemaljske prirode. Time se ona ogrešuje o jedinstvo sveta, odnosno njegovu troičnost čiji je glavni obezbeditelj i zaštitnik sam Triglav. Otuda nema sumnje da je bog takav stav morao da kazni.

Sa stanovišta ljudskog, kazivač nam poručuje da i sve što je na zemlji, makar prolazno i nevažno, ima svoju svrhu i svoj smisao; pa bio trun i u ovom vremenu, njegovo postojanje je važno i u dosluhu sa odlukama božanskog.

Navedeni citat iz pesme pokazuje još jedan nivo utemeljenosti ovakve Triglavove kazne. Naime, ko je ustvari svekrva? Svekrva je, kako se navodi, "stara majka", "stara vila", "sa zemljice uvaćena", ljuba Triglavova – "crna zemlja". Očigledno je reč o kultu zemlje, kultu pra-majke, ostatku matrijarhata. Oženivši se njome Triglav (a samim tim i narod koji je opevao pesmu) objavljuje podjednaku važnost muškog i ženskog principa i stare bogove iz vremena matrijarhata uvodi u panteon bogova koji su stupili na scenu sa patrijarhatom.15

Prema tome, Triglav, kao trojstvo, je izvan smene bogova nastalih sa promenama u razvoju ljudske zajednice.

Triglav je izraz samog ustrojstva sveta.

On je rođenje, život i smrt; on je prošlost, sadašnjost i budućnost; on je nebo, zemlja i podzemlje... on je pra-bog! A tako ga slavi i pesma:

... Ti junaci mladi hrabra,
Velji vojni Triglavovi,
Triglavovi silna Boga,
Silna Boga najvećega,
Boga stara Pra Pra Boga...16


Kako su se Srbi molili Triglavu?

U prvoj knjizi "Pesama i običaja ukupnog naroda srpskog" pojavljuje se još autentičnih zapisa u kojima se pominje Triglav. Ipak, rekli bismo da se oni po mnogo čemu razlikuju od citiranih u prvom delu ovog teksta; da nije reč tek o narodnim pesmama, već o naročitim obrednim pesmama, preciznije - o molitvama ovom bogu koju su ga slavile tokom verskih rituala.

Pre nego što ih navedemo u celosti, podsetićemo se da su obredne pesme "najstariji sloj narodnih lirskih pesama... a objedinjene su jednim dominantnim obeležjem: izvođenjem u sastavu drevne obredne celine, što je i odredilo njihovu sadržinu i oblik".17 "NJih prožima vera u samostalno magijsko dejstvo reči i njenih nosilaca u okviru obreda..."18 "U njima su očuvani iskonski simboli i kultovi..."19

Već na osnovu upotrebljenih izraza 'drevna obredna celina', 'magijsko dejstvo reči', 'obred', 'simbol' i 'kult' – uviđamo da se nalazimo na terenu religije; pri čemu obredne pesme predstavljaju "oblik mnogobožačke religijske svesti".20 Današnjim rečnikom rečeno – radi se o molitvi, a nju npr. jedna druga religijska tradicija, hrišćanska, najčešće definiše na sledeći način:

"Mi kad kažemo riječ "molitva" obično mislimo na neku prošnju za nešto. I to je, ako je izrečeno kako treba, molitva, ali molitva nije u prvom redu traženje nečega. Ona je prije svega traženje Nekoga, tj. Boga. Možda je najbolju i najjednostavniju dala Terezija od Djeteta Isusa (...): 'Za mene je molitva zanos srca, jednostavan pogled bačen prema nebu, usklik zahvalnosti i ljubavi u kušnji kao i u radosti.'"21

"Ona je srce svih vrlina, najpre vere. Bez molitve nema prave ljubavi prema Bogu, nema ni prave ljubavi prema ljudima. Bez molitve nema pravog bogopoznanja ni razumevanja svetih tajni vere pravoslavne, bez nje ne može biti ni pravog poznanja sveta u kome živimo, ni ljudi sa kojima opštimo."22

"Sv. Augustin kaže: 'Molitva je krik srca', a sv. Ivan iz Damaska: 'Molitva je uzdignuće duše k Bogu." (...) "O molitvi govorimo kao o susretu. Ona i jest susret u najposebnijem smislu te riječi. To je dodir, uspostavljanje kontakta s Bogom."23

S obzirom na broj lica koja se obraćaju bogu, molitve mogu biti pojedinačne ili zajedničke (grupne)24, a po samoj formi razlikuju se tri vrste – molitve proslavljanja (slavospevi), blagodarenja (zahvalnosti) i moljenja (vezane za naše potrebe).25

"U molitvama proslavljanja mi se predajemo osećanjima koja veličaju svemogućega Boga... U takvim molitvama ništa ne tražimo od Gospoda (boga). Mi se samo ushićujemo njegovom veličinom u jednoj neopisivoj sreći što to doživljavamo."26 U njima "proslavljamo Boga zbog Njegove moći, dobrote i ljubavi".27 "Slavospev je izraz poštovanja koje Mu dugujemo za ono što je On sam po sebi."28

Prema tome, sa sigurnošću možemo tvrditi da se u prvoj knjizi "Pesama i običaja ukupnog naroda srpskog" nalaze tri zajedničke molitve proslavljanja Triglava (mada pesme br. 197 i 198 imaju i elemente moljenja pri samom kraju).

Pesma (molitva) pod brojem 138.

Pjevaj pjesne da pjevamo,
Pjevamo!
Naše bore da slavimo
Da slavimo:
Triglav bora vjeličamo
Vjeličamo.
U Triglava tri snage,
Tri snage;
Jedna drži zjemljicu
Zjemljicu,
I to njebo visoko
Visoko.
Druga stvara svje naše
Svje naše
Trjeća ruši svje naše
Svje naše.
Svje mi zjemno nejačko
Nejačko.
Slava slava Triglavu
Triglavu!
On mi cure miluje
Miluje,
Za junake daruje
Daruje.
Svakoj curi po Rajla
Po Rajla
Njima svima po Trajla
Po Trajla.
Ljek im traje za dugo
Za dugo
Živo zdravo i srjetno
I srjetno.

Pesma (molitva) pod brojem 197.

Silni velji Triglavu!
Triglavu!
Višnji bože svesilni,
Svesilni!
Pogledaj nas nejačke
Nejačke,
Tvoje stvore slabačke
Slabačke,
Mi smo deca grešna ti
Grešna ti!
Slabi mali nejački
Nejački,
Udrži nas bože naš,
Bože naš!
Bože bogov velikih,
Velikih!
Spasi naske i živi,
I živi!
Dugo mlogo godina
Godina.
Kad umremo uzmi nas
Uzmi nas
Tvojim svetlim palatam'
palatam'.

Pesma (molitva) pod brojem 198.

Silni veliji najvećij
Najvećij!29
Silniji snažni najsnažniji!
Javi sveti najsvetiji!
Strašni strašniji najbolji!
Bogo mila Trojico!
Višnja silna držaljko!
Drži naske živi nas!
Stvaraj naske uzmi nas!
U te tvoje palate
Jasne svete i večne.
Car careva najveći!
Stvoritelju sveg i sva!
Bogo bogova najvećih!
Najsilnijih i boljih!
I najgorih i najzlijih!
Gore dole i svuda!
Daj nam život i snagu:
Svako dobro i sreću,
Milost rabrost i gozbu,
Dobru ljubav i slogu.

Ako se za trenutak prisetimo navedenih definicija molitve, reklo bi se da ove obredne pesme po svemu odgovaraju kriterijumima. Kao molba za nešto: "Daj nam život i snagu: / Svako dobro i sreću"; kao traženje boga: "pogledaj nas nejačke..."; kao pogled usmeren prema nebu: "višnja silna držaljko", "višnji bože svesilni"; kao usklik zahvalnosti i ljubavi: "Pjevaj pjesne da pjevamo, / Naše bore da slavimo..."; kao usklik u kušnji: "Svje mi zjemno nejačko / Slava slava Triglavu...", ili: "Kad umremo uzmi nas / Tvojim svetlim palatam"; bez koga nema pravog poznanja sveta: "Stvoritelju sveg i sva! / Bogo bogova najvećih!" ili " U Triglava tri snage, / Jedna drži zjemljicu / I to njebo visoko / Druga stvara svje naše / Trjeća ruši svje naše..." i sl.

Pre nego što navedemo i ostale molitve, primetićemo da im se stihovi sastoje ili od sedam (sedmerac), ili od osam slogova (osmerac). Za osmerac je karakteristično da njegova pojava ukazuje na veću starost narodnih pesama od onih koje su pisane npr. u toliko poznatom desetercu (takođe, najstariji francuski stih, a u Poljskoj poeziji najzastupljeniji). Sedmerac, pak, u zapadnoevropsko pesništvo dolazi iz liturgijske latinske poezije30, pa bismo rekli da je njegova pojava i u slučaju citiranih srpskih narodnih pesmama (molitvama) dodatni dokaz njihovog obrednog, liturgijskog, odnosno religijskog karaktera.

Sledeće tri molitve31 pevane su kao završni deo obreda, pri kraju proslavljanja i po tome dobijaju karakter, preciznije poziciju molitvi zahvalnosti32. Tačnije, po svom mestu u obredu bliže su molitvama zahvalnosti, ali po sadržaju još uvek - slavospevima. Ovakve pojave postoje i u kasnijoj, kao i u savremenoj religijskoj praksi, da se elementi ove dve vrste prožimaju, jer: "Zahvaliti znači, dakle, proslaviti Boga" (...), "zahvaljivanje Bogu i slavospev usko su povezani. Praktično, nemoguće ih je rastaviti."33

Pesma (molitva) pod brojem 141.

Mi idemo kućicama
Našim domima
Našim domima.
Proslavi smo veliča smo
Bora Triglava
Bora Triglava!
I njegove velje sluge
Ljelja i Ljelju,
Ljelja i Ljelju!
I Poljelja i Poljelju
Milu dečicu
Milu dečicu.
Kola smo na kola smo
Kola velika
Kola velika,
I velika i maloga
Kola malenog
Kola malenog.
Proslavi smo oživi smo
Našeg Smrharta
Našeg Smrharta.
Napismo se žive vode
Da ne umremo
Da ne umremo.
Što j' umrlo da ne živi
Kao vanpire
Kao vanpire.
Što je živo nek se plodi
Plodom obilnim
Plodom obilnim.
Što s' oplodi nek ostane
Nek se održi
Nek se održi.
Slava, slava Višnjem boru!
Boru Triglavu,
Boru Triglavu!
I Njegovoj svetoj snagi
Snagi najvećoj,
Snagi najvećoj.

Pesma (molitva) pod brojem 200.

Mi slavi smo proslavismo,
Proslavismo.34
Proslavi smo veličasmo.v Veličasmo silna Boga!
Silna Boga velikoga'.
Držitelja stvoritelja!
Stvoritelja rušitelja!
Boga našeg najvećega.
Najvećega Pra Pra Boga!
Koji nas je satvorio.
Satvorio i održo.
Kome će mo i otići.

Pesma (molitva) pod brojem 201.

Oj Ljejlju Ljejlju
Ljejlju!35
Velejasni Ljejlju!
Naš premili Ljejlju!
Proslavi smo hvalismo,
Veliča smo Višnjega!
Previšnjega i jasnjega!
Triglav Boga najvećeg.
Svetu Trojcu najjasnu.
Stvoriteljicu najjaču.
Održateljicu najkrepku.
Rušiteljicu najstrašnu.

Osim što se iz gramatičkog lica može zaključiti da je reč o zajedničkim (grupnim) molitvama, dodatnu potvrdu za ovo pruža nam i pojava pripeva (refrena) kao verbalnog dela obreda. Pripev ima funkciju da istakne određene delove molitve, ali i da u verski obred uključi veći broj ljudi i da, kroz dijalog, intenzivira emocionalnost čitavog događaja. Zapravo, pripev u molitvi je besmislen ako nije prisutna grupa ljudi koja će ga izgovarati ili pevati. Učestvujući na taj način u ritualu, aktivno, zajednica potvrđuje svoju povezanost, kako jednih sa drugima, tako i u svom zajedničkom odnosu prema bogu. Postoji utvrđen odnos tj. sklad između onoga koji vodi obred i ostalih u grupi koji mu prisustvuju, kao i cele grupe, svih učesnika obreda zajedno - prema bogu.

Pripevi u molitvi 138: pjevajmo, da slavimo, vjeličajmo, tri snage, zjemljicu, visoko, svje naše, nejačko, Triglavu, miluje, daruje, po Rajla, po Trajla, za dugo, i srjetno.

Pripevi u molitvi 197: Triglavu, svesilni, nejačke, slabačke, grešna ti, nejački, Bože naš, velikih, i živi, godina, uzmi nas, palatam'.

Pripevi u molitvi 198: najvećij', najsnažniji, najsvetiji, najbolji, Trojico, držaljko, živi nas, uzmi nas, palate, večne, najveći, sveg i sva, najvećih, i boljih, najzlijih, i svuda, i snagu, i sreću, i gozbu, i slogu.

Pripevi u molitvi 141: našim domima, bora Triglava, Ljelja i Ljelju, milu dečicu, kola velika, kola malenog, našeg Smrharta, da ne umremo, kao vanpire, plodom obilnim, nek se održi, boru Triglavu, snagi najvećoj.

Pripevi u molitvi 200: proslavismo, veličasmo, silna Boga, velikoga, stvoritelja, rušitelja, najvećega, pra pra Boga, satvorio, održo, i otići.

Pripevi u molitvi 201: Ljejlju, hvalismo, Višnjega, jasnjega, najvećeg, najjasnu, najjaču, najkrepku, najstrašnu.

Čitava pojava je razumljivija ako je uporedimo sa tzv. 'odgovaranjem na liturgijama' u hrišćanskoj pravoslavnoj crkvi:

Svešt: Rcem vsi ot vseja duši, i ot vsego pomišljenija našego rcem.
Pojci: Gospodi pomiluj.
Svešt: Gospodi svedržitelju, Bože, otec naših, molimtisja, usliši i pomiluj.
Pojci: Gospodi pomiluj.
Svešt: Pomiluj nas, Bože, po velicjej milosti tvojej molimtisja usliši i pomiluj.
Pojci: Gospodi pomiluj (3 puta).36

Na primeru molitve pod brojem 198, sledi:

Lice koje vodi obred: Silni veliji najvećij!
Ostali učesnici u obredu: Najvećij!
Lice koje vodi obred: Silniji snažni najsnažniji!
Ostali učesnici u obredu: Najsnažniji!
Lice koje vodi obred: Javi sveti najsvetiji!
Ostali učesnici u obredu: Najsvetiji!
Lice koje vodi obred: Strašni strašniji najbolji!
Ostali učesnici u obredu: Najbolji!
Lice koje vodi obred: Bogo mila Trojico!
Ostali učesnici u obredu: Trojico!
Lice koje vodi obred: Višnja silna držaljko!
Ostali učesnici u obredu: Držaljko!
Lice koje vodi obred: Drži naske živi nas!
Ostali učesnici u obredu: Živi nas!
Lice koje vodi obred: Stvaraj naske uzmi nas!
Ostali učesnici u obredu: Uzmi nas! itd.

Pripevi u starim srpskim molitvama Triglavu po pravilu, dakle, ponavljaju poslednju reč prethodnog stiha. Ta kroz pripev istaknuta reč pojačava razumevanje suštine boga, u ovom slučaju Triglava, njegovih glavnih osobina, ali govori i o ulozi, očekivanjima, odnosno sudbini čoveka. Kada se pojavljuju pripevi "najveći", "najsnažniji", najsvetiji", "najbolji" i sl., na delu je veličanje boga, ali u isto vreme i invokacija, prizivanje boga preko njegovih atributa; dok pripevi "Trojico" ili "Triglavu" predstavljaju direktno klicanje, zazivanje Boga.

Evo još jednog poređenja sa ukrajinskom narodnom tradicijom u molitvi "Slava velika":37

Lice koje vodi obred: Slava Svarogu – našomu bogu!
Ostali učesnici u obredu: Slava!
Lice koje vodi obred: Slava Dažbogu! Slava Perunu!
Ostali učesnici u obredu: Slava!
Lice koje vodi obred: Slavu spivaimo Materi-Slavi!
Ostali učesnici u obredu: Slava!
Lice koje vodi obred: Slava Mokoši! Leli i Ladi!
Ostali učesnici u obredu: Slava! itd.
Prema tome kako Grigorij Andrejevič Glinka u svom delu "Drevna religija Slovena" opisuje obred u slavu Svetovida, zaključujemo da je pripev jedno od obeležja zvučnog dela obreda; drugo obeležje u pogledu zvuka predstavlja upotreba instrumenata:

"Tada je veliki prvosveštenik, došavši k prestolu, kleknuo na kolena i, podigavši zlatnu čašu, počeo da čita molitve; posle prinošenja čaše rogu koji je stajao u ruci (kipa) Svetovida (...) i sve se potreslo od glasova truba i rogova, od zvuka bubnjeva, zvona, struna, gusli (...) i glasova pojaca koji su klicali "slava!"."38

Paralela postoji i u srpskoj tradiciji. Miloš S. Milojević je opisao upotrebu instrumenata kao zvučnog dela obreda u srpskim molitvama Triglavu - kod pesama br. 197. i 198: "Sad uzmu oni duduke. Najveći duduk metnu na ramena njih nekolicile, pa se grabe da svi u njega duvaju. One manje duduke nose oko najvećih, no tako, da veći dolazi do najvećeg, pa po stepenu, dok se sva ta gomila neogradi najmanjim u koje duvaju momčići. Na jedan mah zaduvaju svi u svoje duduke. U veliki udevaju i poviše piskova, pa duvaju njih i poviše negde. (...) Kad svi zaduvaju u duduke podigne se takvi urlik, pisak, vrisak, mumljanje i bog te zna kakvih tu glasova nema..."

Zaključujemo da ako u oba slučaja instrumenti imaju istu funkciju, onda se mora raditi i o tome da i verbalni deo obreda koji oni prate takođe ima istu funkciju; pa ako je "prvosveštenik počeo da čita molitve" da je onda i u slučaju ovakvo ustrojenog srpskog obreda reč takođe o molitvama.

I kao poslednje, ali ne i najmanje važne dokaze da navedene pesme zapravo predstavljaju izvorne stare srpske molitve Triglavu, navešćemo još dve radnje koje su pratile 'izvođenje' ovakvih pesama:

"Ovako duvajućij obiđu devet puta oko sela (...) i ako mogu triput malo dalje od sela... Ovaj atar ili malo veći prostor od sela obilaze ne devet, nego triput i opet se vraćaju odakle su i pošli. Tu odigraju triput, a negde i sad i prvi put po devet puta i odpevaju gornje i iduće pesme, pa se razlaze kućama."39

Primećujemo da je čitav obred prožet magijskom funkcijom specifično Triglavovih brojeva – tri i devet. No prisutna je još jedna pojava danas poznata u praksi hrišćanske crkve; reč je o ophodu u krug. Meštani obilaze selo ili prostor oko sela tri puta! A Dmitrij Zelenjin opisuje jednako ovakav ritual kod Rusa i Belorusa, navodeći uz čitav niz sličnih primera, da je upravo taj običaj, kao prototip, u hrišćansku crkvu došao iz narodne religije.40 Setimo se da obred venčanja danas nalaže da mladenci tri puta obiđu po crkvi, ili da se o većim praznicima obilazi oko crkve, a da savremene litije (grupna molitva!) po svemu nisu ništa drugo nego ovaj isti ophod oko sela sačuvan iz ranijeg vremena i iz narodnog verovanja.

Potom: "gataju po konjskim koracima i to, ako konj desnom nogom korači, biće dobro, našta su namenili, ako levom hrđavo. Vode konje da preskaču preko vrljika i to uvek lijo, pa ako preskoče najpre, tri, pa 7 pa 9 bez da se kopitama dodarnu do vrljika i bez da se uztežu tada će takođe biti vrlo dobro, inače zlo i hrđavo."41

Treba li podsećati da su u Triglavovom svetilištu u Šćećinu gatali na isti način? Da je ponašanje konja u oba slučaja predstavljalo izraz volje samog Triglava? Da se ova volja tumačila po istom modelu?

I možemo li ići i korak dalje: ako je obred bio do te mere sličan kako na Baltiku, tako i na Balkanu (na ovom primeru), ili širom ruskog prostranstva, jesmo li bliže sumnji da je ono što danas zovemo slovenska mitologija zapravo odraz jedinstvenog religioznog, ritualnog sistema?

Opombe:
1. Vidi: "Свято-Русские Веды. Книга Велеса" - перевод, пояснения А. И. Асова, стр. 315. Takođe, u svom tumačenju "Velesove knjige", Galina Lozko ponudila je rekonstrukciju daščica 11-А и 11-B, prema kojoj u Svarzi najviše mesto zauzima Veliki Triglav koga čine Svarog (u ulozi oca), Perun (sina) i Svetovid (duha). Vidi: "Велесова книга – Волховник" – лiтературний переклад, укладення те коментарi Г. С. Лозко, str. 327. Sa druge strane, Giljferding u svojoj knjizi "Istorija baltičkih Slovena" dokazuje kako su Svetovid i Triglav po mnogo čemu jedno božanstvo, polazeći od obreda gatanja koji je sličan, preko polikefalnosti, do konja (istina različitih boja) preko čijih postupaka se predviđa budućnost. Vidi: "Исторiя балтiйскихъ Славяанъ" - А. Гильфердинг, str. 165.

2. Vidi: "Velesova knjiga", 1. deo, str. 151.

3. Ista pesma: "Plavetno cveće koljedsko, / Koljedsko cveće kupalsko! / Kupal ga bere te bere / Svom bratu mlađem govori: / "Moj brate mladi Koledo! / Evo ti cvetak obilja! / Pleti ga brale pleti ga, / Čuvaj ga brale čuvaj ga. / Do moga smrtna umrenja, / Do tvoga čudna rođenja / I do tvog strašnog umrenja. / Sačuvaj brate mlađani! / Našemu bratu najmlađem / Božiću sinu Svaroga." (...)

4. U drugom delu teksta videćemo kako se u mnogim pesmama ovo 'silni' pojačava: "silni, velji, najvećij", "svesilni', "višnji, sveti, najsvetiji"...

5. Uobičajeno, poput drugih naroda, Srbi su koristili eufemizam 'bor', kako bi izbegli direktno pominjanje reči 'bog'.

6. 'Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik", str. 538.

7. Tj. prav, jav i nav.

8. "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", knjiga 3; pesma br. 193 (Radgost i gosti), str. 144-145.

9. "Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik", str. 54.

10. "Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik", str. 539.

11. "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", knjiga 1; pesma br. 247 (Vojnu).

12. Prof. Sreten Petrović u knjizi "Sistem srpske mitologije" (str. 191) zaključuje da su ove pesme novijeg datuma ili znatno prerađene. Rekli bismo, da kada se narod nađe u određenoj situaciji u novijem dobu, priseća se i opeva sličnu situaciju iz svoje istorije i u njoj nalazi nadahnuće i moguće razrešenje za iskušenja kojima je izložen u tom trenutku kada nastaje pesma. Takvih pojava ima i u narodnoj (i epskoj i lirskoj) poeziji, u pesništvu, ali i u umetnosti uopšte. Setimo se npr. filma Zdravka Šotre "Boj na Kosovu" u kome se u radnji koja se tiče same Kosovske bitke (1389) prepliću dijalozi u vezi sa situacijom u kojoj se Srbija povodom kosovskog pitanja našla krajem 20. veka, kao i motiva za nastanak tog filma. Ili, primer slike Paje Jovanovića "Seoba Srba" (1896), nastale kao narudžbina od strane patrijarha Georgija Brankovića kojom je hteo da podseti kako Srbi sa Kosova nisu narod tek pobegao od Turaka, već ratnici, pod oružjem, pristigli na teritoriju današnje Vojvodine sa već unapred dogovorenim uslovima i statusom, što je trebalo da izazove reakciju austro-ugarskih vlasti krajem 19. veka. Vergilijeva "Eneida" je sličan primer. Tako je narod u strahu od neprijatelja (najverovatnije Turaka) smestio u pesmi Triglava na arijski prostor; činjenica da je narod u neko kasnije vreme u svojoj potrebi da se zaštiti i ojača moral, prisetio se arijskog areala i jednokrvnosti sa Rusima, dokaz je da je sačuvao viševekovno sećanje na arijsko poreklo, a da je u vremenu nevolje imao potrebu da se pozove na njega... To što je pesma novijeg datuma ne umanjuje njenu argumentaciju, naprotiv, govori koliko je i posle tolikih vekova ostalo živo sećanje na bratstvo, poreklo, pa i arhetip.

13. "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", knjiga 1; pesma br. 191.

14. 'Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", knjiga 2; pesma br. 348, str. 208-211.

15. Ova odbrana matrijarhata i starih boginja nije slučajna. Tako, Grigorij Andrejevič Glinka u svojoj knjizi "Drevna religija Slovena" navodi žensko božanstvo Triglavu i za nju kaže da je to boginja zemlje kojoj nisu gradili hramove u naseljenim mestima, već su se njoj molili po kijevskim poljanama i livadama. Predstažena sa tri glave koje su svaka za sebe označavale tri načela, tačnije elementa na zemlji: zemlju, vodu i vazduh (dok još bogovi nisu ljudima podarili oganj) ili doline, gore i šume. I Triglavu je karakterisalo razumevanje prošlog, sadašnjeg i budućeg.

16. "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", knjiga 1; pesma br. 216.

17. "Rečnik književnih termina", str. 498.

18. "Rečnik književnih termina", str. 499.

19. "Rečnik književnih termina", str. 500.

20. "Kao i drugi oblici mnogobožačke religijske svesti, tako su i obredne pesme bile vekovima na udaru crkvenih zabrana i progona, o čemu postoje mnoga dokumenta. Uprkos tome, vitalne lirske obredne forme, čuvane u porodici i u široj ljudskoj zajednici kao svetinja i amanet predaka, pratile su i dalje, tajno ili javno, svakidašnji ljudski život. Dobar deo naše lirske narodne tradicije u celini proželo je 'pagansko osećanje života' (V. Nedić)." Vidi: "Rečnik književnih termina, str. 499.

21. Vidi: http://www.katolici.org/kolumne.php?action=c_vidi&id=10230

22. Vidi: http://pic4.piczo.com/Bogoslovlje-KJV1611/?g=39814760

23. Vidi: http://www.skac.hr/biblija/1_moliti_s_biblijom.htm

24. "Još nas poučava da se molimo pojedinačno, nasamo u svojoj sobi (Matej 6,6), ali da je takođe potrebno moliti se zajednički, osobito u hramu, sa drugom braćom u veri, na zajedničkom bogosluženju..." Vidi: http://veronauka.tripod.com/latinica/knjige_lat/molitvenik_lat/molitvenik_lat.htm.

25. "Veronauka u kući", str. 106-112.

26. "Veronauka u kući", str. 107-108.

27. Vidi: http://veronauka.tripod.com/latinica/knjige_lat/molitvenik_lat/molitvenik_lat.htm

28. Vidi: http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm

29. Primedba M. S. Milojevića: "Tako se povtoravaju, posle svake vrste poslednji slogovi i reči od ovih."

30. Vidi: "Rečnik književnih termina", str. 515-516, 701-702.

31. "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", 1. knjiga.

32. "U molitvama blagodarenja mi se zahvaljujemo Bogu... na dobrima koja su nam darovana. (...) Molitve blagodarenja su, dakle, izraz zahvalnosti naše duše za sva dobra kojima smo od Boga darovani ("Veronauka u kući", str. 108)." "Zahvaljivanje je izraz naše zahvalnosti prema bogu za ono što je učinio za nas (...); zahvaljivanje nas dovodi u sklad s planovima koje bog ima za nas i ono postaje sastavni deo nas samih (http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm)."

33. Vidi: http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm.

34. Primedba M. S. Milojevića: "Tako se poslednje reči prepevaju posle svake vrstice."

35. Primedba M. S. Milojevića: "Tako se poslednje reči prepevaju posle svake vrstice."

36. Vidi: "Odgovaranje na nedeljnom i prazničnom večernju, jutrenju i liturgijama", str. 5.

37. Vidi: "Волховник – Правослов", str. 38.

38. "Древняя религия Славян" – Глинка, Григорий Андреевич, огл. "Храм Световида".

39. "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", 1. knjiga.

40. "Обыденныа полотенца и обыденные храмы" - Дм. Зеленинъ, str. 3-8.

41. "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog", 1. knjiga.

Viri:
"Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog" – sakupio Miloš S. Milojević. Knjiga prva – obredne pesme. U Državnoj štampariji u Beogradu, 1869.
"Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog" – sakupio Miloš S. Milojević. Knjiga druga – svadbene pesme. U Državnoj štampariji u Beogradu, 1870.
"Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog" – sakupio Miloš S. Milojević. Knjiga treća. U Državnoj štampariji u Beogradu, 1875.
"Odlomci istorije Srba" – Miloš S. Milojević. Reprint izdanje: IKP "Nikola Pašić", Beograd 2000.
"Sistem srpske mitologije", 1. knjiga – Sreten Petrović. "Prosveta", Niš 2000.
"Velesova knjiga", 1. deo. "Pešić i sinovi", Beograd 2000.
"Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik". "Cepter", Beograd 2001.
"Древняя религия Славян" – Глинка, Григорий Андреевич. Митава, 1804.
"Свято-Русские Веды. Книга Велеса" - перевод, пояснения А. И. Асова. "Фаир пресс", Москва 2001.
"Велесова книга – Волховник" – лiтературний переклад, укладення те коментарi Г. С. Лозко. Континент-Прим, Вiнниця 2004.
"Veronauka u kući" – pravoslavna verska čitanka. Fond Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke Srpske pravoslavne crkve, Beograd 2001.
"Rečnik književnih termina". Institut za književnost i umetnost u Beogradu / "Nolit", Beograd 1985.
"Odgovaranje na nedeljnom i prazničnom večernju, jutrenju i liturgijama" - Izdanje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve.
"Волховник – Правослов" - Г. С. Лозко. Сварог, Київ 2001.
"Исторiя балтiйскихъ Славяанъ", т. IV - А. Гильфердинг. Изданiе Д. Е. Кожанчикова, С.-Петербургъ 1874.
"Обыденныа полотенца и обыденные храмы" - Дм. Зеленинъ. Типографiя императорской академiи наукъ, С.-Петербургъ 1911.
Internet strane: http://pic4.piczo.com/Bogoslovlje-KJV1611/?g=39814760, http://veronauka.tripod.com/latinica/knjige_lat/molitvenik_lat/molitvenik_lat.htm, http://www.svetlostistine.org/Knjige/MolitvaHallesby/7i.htm, http://www.katolici.org/kolumne.php?action=c_vidi&id=10230, http://www.skac.hr/biblija/1_moliti_s_biblijom.htm.

Nejc Petrič: TRIGLAV - TROEDINO BOŽANSTVO

Magičnost števila tri

Mitskosti števila tri ni potrebno posebej predstavljati, spada k ostalim pravljičnim številom, kot sta sedem ali nesrečna trinajstica. V mitologiji je število tri ali trojnost najpogostejše pravljično število, ki se pojavlja v ljudskih pripovedih, bajkah in legendah. Največkrat so to triglavi zmaji, tri rojenice, trije sinovi, doba treh let, tri preizkušnje. V legendah so imeli mitični junaki trojno moč: tri glave, tri srca ali tri življenja. Svetost števila tri je poznana povsod po svetu in je torej predkrščanska, predstavljala naj bi celovitost in popolnost. Zaradi tega ima osrednjo vlogo pri mnogih verstvih1. Tri je prvo popolno število, božje trojstvo (triada), pomeni sedanjost, preteklost in prihodnost (Ovsec 2001, 96). Trojnost mnogokrat združuje tri pomembne pojme, lastnosti, osebe ali stvari. Po slovenskih ljudskih predstavah novorojencu napovedujejo potek življenja tri sojenice ali rojenice. Prva naj bi sodila mladost, druga zakonsko življenje in tretja smrt.

Pri predkrščanskih Slovanih2 se je predstava o svetu delila na tri sfere: podzemeljsko, zemeljsko in nebesno. Vse tri sfere je povezovala svetovna os v obliki svetovne gore ali kozmičnega drevesa (Šmitek 2004, 48). Prav tako se je na tri sloje3 delila družba: svečenike, vojščake in poljedelce-živinorejce. Razslojenosti družbe na tri razrede je ustrezala religijska predstava s tremi funkcijami: s funkcijo magične in pravosodne vrhovne oblasti, funkcijo bogov vojaške moči in funkcijo božanstev plodnosti ter gospodarskega blagostanja. Aplicirano na tridelno predstavo o svetu, so to božanstva neba, zemlje in podzemlja. Pri Slovanih so to verjetno najstarejša božanstva, ki so bila čaščena že v pradomovini: Perun, Veles in žensko božanstvo, rekonstruirano kot Mokoš.

Večglavi (balto)-slovanski bogovi

Kot pove ime Triglav, ima to božanstvo tri glave. Pomen naj bi bil isti kot pri Indijcih, in sicer božja trojica ali trimurti: bog, ki ustvarja, bog, ki ohranja življenje, in bog, ki življenje uničuje. Viri iz 12. stoletja poročajo, da je imel Triglav črnega konja, tri glave pa naj bi nosil zato, ker je upravljal s tremi svetovi – nebeškim, zemeljskim in podzemnim. To je tisto, kar združuje vsebina glavnega mita (Toporov 2002, 64). Triglava omenjajo nekateri srednjeveški pisci, kot so Ebbo, Helmold in Herbord v 12. stoletju. O njegovem kultu v Ščečinu4 poroča Ebbo, ki je zapisal, da mu je bil posvečen srednji, največji od treh hribov, ki so zapirali vstop v mesto. Na tem hribu je stal kip najvišjega boga s tremi srebrnimi glavami. Poleg Ščečina pa so Triglava častili tudi v Volini in Braniboru (Toporov 2002, 65).

Na Slovenskem ozemlju je triglavi idol domnevno stal v Millstattu, v cerkvi sv. Martina pri Silbergu. Nedaleč od Šentvida ob Glini so našli zgodnjesrednjeveško kamnito skulpturo, ki predstavlja glavo s tremi obrazi. Kamnita glava ima na desnem licu in na vratu vklesana še dva obraza in bi lahko predstavljala ostanek troglavega boštva Alpskih Slovanov (Kropej 2008, 140). Na drugi strani pa Kahl meni, da na podlagi trojnosti ohranjenih obrazov ne moremo delati preuranjenih sklepov, saj na glavi in vratu ni vklesana trojica glav, temveč trojica obrazov (Kahl 2005, 55).

Druga troglava podoba, ki morda spominja na božanstvo Triglav, je bila odkrita v cerkvi sv. Helene na Štalenski gori nad Gosposvetskim poljem na Koroškem. Najverjetneje gre za krstni kamen (Valič 1997, 29).

Na Slovenskem je najvišja gora imenovana Triglav5. Mnogi ime izpeljujejo iz božanstva Triglava, čeprav v ljudskem izročilu na območju Alp ni znana nobena pripovedka, ki bi vključevala boga Triglav. So pa ohranjene pripovedke, kjer je gora Triglav središče bivanja različnih mitoloških bitij: belih žena, večglavih (!) kač, Zelenega lovca in Zlatoroga. Gora sama ima tri vrhove (glave), ki pa niso vidni z vseh strani. Triglav v Julijskih Alpah je le ena izmed gora s tem imenom: blizu Tolmina se dviga tudi Tolminski Triglav; najvišji vrh Dinare in s tem današnje Bosne je Troglav; v slovaških Tatrah poznajo Triglava; k temu lahko dodamo še osebna imena Trojan, Tristan, Triglav, Terseglav (Anžur 2006, 58).

Svetovid je štiriglavo slovansko božanstvo svetlobe in neba. V Arkoni na otoku Rujnu mu je bil posvečen velik tempelj s štirimi stolpi. Častili so ga tudi kot zaščitnika rastlinstva, trgovine in vojne. Njegovo vojaško naravo predstavljata meč in lok s puščico, ki ju drži v rokah. Jezdil naj bi na belem konju, ki je poleg črnega petelina tudi njegov simbol. Svetovidu z Arkone je podoben Zbruški idol, ki so ga odkrili v Ukrajini, zelo verjetno pa gre za isto božanstvo. Podobno kot Triglav tudi Svetovid jezdi na konju, le da slednji na belem. Prav tako naj bi Svetovidu njegove štiri glave omogočale, da vidi v preteklost, sedanjost in prihodnost.

Izmed drugih bogov velja omeniti božanstva, ki so verjetno sestavljala tetrado, tvorili pa so jo Jarovit (Gerovitas, Herovith), bog vojne in rodovitnosti, Rujevit, tudi bog vojne, ki so ga častili v treh mestnih hramih (skupaj s Porevitom in Porenutom sestavlja Rujevit triado6 bogov, ki so jih častili v Korenici; njegov hrastov idol je imel sedem obrazov); Porevit, katerega funkcije so nejasne (zato pa je znano, da je imel njegov idol pet glav); ter Porenut, čigar idol je imel glavo s štirimi obrazi in peti obraz na prsih (Toporov 2002, 65).

Triglav: troedino božanstvo

V božanstvu Triglavu so mnogi raziskovalci mitologije videli združitev treh bogov v enega. Triglav po tej predpostavki ni navadno božanstvo, razviti se je moralo kasneje z združitvijo treh bogov v enega. Če naj bi imel Triglav tri glave zaradi upravljanja s tremi svetovi – podzemeljskim, zemeljskim in nebeškim – lahko upravičeno zapišemo, da tudi bogovi, ki so združeni v božanstvo Triglav, zastopajo te posamezne svetove. Triglav bi torej morali sestavljati najpomembnejši bogovi, tisti, ki sestavljajo vsebino glavnega mita in so torej bistvo staroverskega pogleda na svet. Triglav torej pooseblja tridelne predstave o svetu, bogovih in sploh o samem bistvu obstoja, če vemo, da so bile prvotne ljudske predstave o svetu in bivanju tridimenzionalne. Triglava bi po tej logiki sestavljala božanstva podzemlja, zemeljskega sveta in neba, oziroma božanstva zemeljskega sveta in neba ter božanstva, ki vzdržuje ravnovesje med prvima dvema. V glavnem mitu slovanske mitologije zastopa te sfere trojica praslovanskih božanstev: Perun, Veles in Mokoš. Gora Triglav predstavlja združitev najpomembnejših božanstev in je tako postala sveta gora, svetovna os, popek sveta, axis mundi, kjer se združujejo in povezujejo vsi trije svetovi: podzemeljski, zemeljski in nebeški. Triglava bi tako sestavljala omenjena trojica bogov, podobno kot sestavlja krščanskega boga sveta trojica: bog oče, sin in sveti duh.

Triglava oziroma Trojanboga naj bi, po Lediću, slavili ob reki Dnjapar (Ledić 1970, 199). Sestavljali naj bi ga gromovnik Perun, bog živine Veles in bog ognja Hors. Istočasno naj bi med Baltskimi Slovani obstajalo trojstvo, sestavljeno iz gromovnika Peruna, boga plodnosti Potrimbe (ali Trebuna) in boga podzemlja Pokole, iz katerih je izšel Triglav (Ledić 1970, 199). Po drugem mnenju se v Triglavu skriva vrhovni bog stvarnik Svarog, moška stran v podobi boga Roda in ženska stran v podobi boginje Mare, Lade, Slave, Dane, Žive, ki pa so lahko tudi le vzdevki boginje (Anžur 2006, 28).

Toporov meni, da lahko na temelju podatkov iz virov domnevamo, da je imel Triglav v Ščečinu htonično naravo (povezanost z gorami in morda celo s takimi htoničnimi osebami, kot je zmaj s tremi glavami – kakor tisti, s katerim se bojuje Gromovnik) (Toporov 2002, 64). Našo tezo, da je Triglav nastal z združitvijo treh bogov, potrjuje Toporov, ki meni, da na podlagi triglavega idola na enem izmed treh hribov (v Ščečinu) bi si lahko zamišljali zgodnejšo sliko: na vsakem hribu svoj poseben idol, ki uresničuje posebno funkcijo. Šele pozneje so bili združeni v en lik s »pozitivno« oceno in prav ta bi moral v izhodiščni različici premagati triglavo pošast. (Toporov 2002, 64 - 65)

Kot omenjeno, se je pri indoevropskih ljudstvih, in s tem pri Slovanih, predstava o svetu in bogovih delila na tri sfere. Domnevamo lahko, da je bila njihova tridelna predstava o svetu ista oziroma zelo podobna kot pri bogovih. Pomembno se zdi vprašanje, kakšen je bil odnos »kralja« do trifunkcijske družbe oziroma, če apliciramo na mitologijo, Triglava do trojice bogov, ki so ga, po našem mnenju, sestavljali. Po Dumezilu je eno najmanj pojasnjenih vprašanj, slej ko prej razmerje med tremi funkcijami in »kraljem«, čigar obstoj v zelo oddaljeni davnini pri delu, nedvomno najbolj konservativnem, Indoevropcem zagotavlja ujemanja vedskega raj-, latinskega reg- in galskega rig-. Ta razmerja so na vseh treh območjih drugačna in so se v okviru slehernega spreminjala s časi in kraji. Iz tega izhaja določeno omahovanje pri upodabljanju ali opredeljevanju treh funkcij, zlasti pa prve: kralj je enkrat nad trifunkcijsko strukturo ali vsaj zunaj nje in je tedaj prva funkcija bolj zbrana zgolj v upravljanju s svetim, v svečeniku, kakor v oblasti, v vladarju in njegovih agensih; drugič je kralj – ki je vsaj toliko in še bolj kralj - duhoven kakor kralj-oblastnik – narobe, najodličnejši predstavnik te funkcije; tretjič spet kaže spremenljivo mešanico elementov iz vseh treh funkcij, zlasti pa iz druge, iz bojevniške in nemara tudi iz bojevniškega razreda, iz katerega je največkrat izšel /…/. (Dumezil 1987, 37) Če trifunkcijsko razmerje med družbo in »kraljem« apliciramo na bogove v glavnem mitu in na Triglava, dobimo podobna razmerja. Triglav je tako lahko predstavljal vse tri najpomembnejše bogove, hkrati pa se je lahko s časom in razvojem družbe ter mitologije enkrat pojavljal nad trojico bogov oziroma jo predstavljal in nadomeščal, drugič pa nastopal kot božanstvo neba in nadomeščal Peruna. K slednjemu velja dodati, da so Gromovnikova svetišča praviloma vedno »zgoraj«, na vrhu hriba, gore, kar lahko dodatno potrjuje njegovo zamenjavanje s Triglavom. Z razvojem mitologije so se odnosi znotraj trojice bogov spreminjali, posebej pa so se razlikovali v lokalnih predstavah. S časoma je tako lahko Triglav zdrsnil na raven »navadnega« boga in je predstavljal le drugo ime za Peruna. Menimo pa, da se z ostalima dvema bogovoma trojice, z Mokoš in Velesom, Triglav ni istovetil ali zamenjeval, že zaradi prej omenjenih večjih podobnosti med njim in Perunom.

Ledičevo baltsko trojico (gromovnik Perun, bog plodnosti Potrimba7 in bog podzemlja Pokola), ki naj bi prav tako tvorila Triglava, bi bilo smiselno primerjati z opisom Linhartovega panteona, saj ta še ni bil podrobno analiziran, ter z baltskimi bogovi, ki jih omenja tudi Toporov. Na prvi pogled se zdijo bogovi vsaj imensko podobni, gotovo pa so podobnosti tudi vsebinske. Linhart omenja nekatere »Helmoldove« bogove in med drugimi tudi Triglava. Ni pa izključeno, da so v Linhartovem času še bili ohranjeni ostanki poganskih verovanj (Linhart 1981; cv: Mikhailov 2002, 40-41).

Tročan

V slovenskem ljudskem izročilu se je ohranila zelo stara pripoved o tročanu. Sam izraz »tročan« gotovo izhaja iz števila tri, ohranjena staroverska pripoved pa pravi: Moj oče, ded in praded so od časov, ko so tu še tlačanili, prenašali izročilo o tročanu, ki je takrat pomenil tudi način življenja. Ko so se odločili, da bodo postavili hišo, kaščo ali hlev, so najprej poiskali tri kamne. Dva so uporabili za temelj, tretjega pa so imeli za binkl - varuha, ki so ga varovali kot skrivnost, saj je zanj vedel le gospodar - graditelj, ki je na smrtni postelji povedal bodočemu gospodarju, kje je. Tročan je bil vedno v znamenju ognja (sonca), vode in zemlje. Prenekatero kmetijo je pobralo, ker se je vedenje o hišnem tročanu izgubilo, ali pa so ga celo iz nevednosti uničili. Kmetija, hiša, kašča, hlev, kozolec ali čebelnjak so bili vedno grajeni v tročanu. Baje je takrat imela vsaka kmetija svoj binkel, vendar le ognjenega, vodenega ali zemljenega. (Medvešček 2006, 55) V tročan so razvrščali tudi drevesa in poljščine, in sicer po istem ključu. Izročilo o tročanu ohranja prastare trojne vzorce in združuje najpomembnejše elemente, ki so jih nekdaj poosebljali tudi bogovi.

Poleg »malih« tročanov, po katerih so se vsakodnevno ravnali ljudje, obstajajo tudi »veliki« tročani, ki povezujejo trojico kultnih mest v pokrajini. Prvo mesto je povezano z vodo in je verjetno pripadalo boginji Mokoš, v krščanstvu so jo nadomestile cerkve posvečene devici Mariji. Druga taka lokacija je povezana s soncem in božanstvom Perunom (Svarogom, Kresnikom …), tretja lokacija pa predstavlja zemljo, podzemlje in s tem Velesa (Pleterski 2006, 52). Trojico kultnih mest v naravi povezujejo prostorske osi z enim od kotov 23.5°. To je kot med Zemljino osjo in ravnino Zemljine orbite okoli Sonca, kar je navidezna razlika v višini Sonca v času enakonočja in obeh sončnih obratov. S tako razporeditvijo prostora so si stari Slovani iz kaosa uredili kozmos in s tem omogočili družbeno in versko blagostanje.

Sklep

Po naši predpostavki, da je trojica glavnih bogov sestavljala božanstvo Triglav, bi tudi omenjeno izročilo o tročanu predstavljalo prežitek nekdanje religijske predstave. Poleg tega je verjetno tudi gora Triglav predstavljala eno izmed prostorskih točk tročana in se povezovala z drugimi gorami v velike tročane.

Triglav je po našem mnenju kasnejše božanstvo, nastalo z združitvijo treh glavnih božanstev glavnega mita slovanske mitologije. Ustrezalo je religijskim predstavam (to pomeni tudi vsemu ostalemu, saj je religija v tistem času temelj vsega) o trodelni razdelitvi sveta, družbe in bogov. Z razvojem mitologije, pokristjanjevanjem in ostalimi dejavniki se je lahko vedenje o Triglavu pozabilo oziroma se v posameznih okoljih razlagalo različno. Tako se je Triglav začel zamenjevati s Perunom, Svetovitom ali Svarogom po istem ključu, kot je Dumezil razložil razmerje med tremi družbenimi funkcijami in kraljem. Gora s tremi vrhovi je odlično ponazarjala združitev treh svetov v enega in je postala svetovna os, na katero je prešlo tudi ime božanstva Triglava. Simbolizem središča je Eliade definiral kot: sveto goro, kjer se stikata nebo in zemlja in stoji sredi sveta; svetišče, ki je sveta gora in je zaradi tega središče; sveto mesto ali svetišče, ki je tudi stična točka nebes, zemlje in pekla (Eliade 1992, 24).

Za konec se lahko poigramo še z mislijo, da je tudi leteča procesija na tri vrhove na Koroškem (Šašel 1952, 144) predstavljala triglavo religijsko predstavo, podobno kot so jo trije vrhovi v Ščečinu na Poljskem. Procesija na tri vrhove izvira še iz staroverske dobe, ohranjena pa je v dveh različicah, poleg procesije na tri še na štiri vrhove. Danes so na vrhovih cerkve, nekdaj pa so bili nedvomno poganski templji.

Opombe:
1. Npr. v krščanstvu sveta trojica.

2. In tudi pri drugih Indoevropejcih.

3. Po Dumezilu so trifunkcijsko delitev poznali samo Indoevropejci, drugod po svetu naj ne bi bila znana. Odražala se je v barvah, pri bogovih, pokrajini, v grobovih, družbi. Vzorec trojnosti so odkrili tudi v staroslovenskih arheoloških najdiščih. Opazen je na okroglih okrasnih bronastih sponkah, izrisan s prepletom treh enako velikih krogov in je podoben koničasto oblikovanim zrnom ali trolistom povezanih v troedino celoto (Valič 1997, 20).

4. Današnja Poljska.

5. 2864 m. n. m.

6. Motiv trojnosti in četvernosti je posebej poudarjen v opisu polabskih Slovanov.

7. Imenovan tudi Trebun.


Viri:
ANŽUR, M. 2006. Vojaška zgodovina bodočih Slovanov. Ljubljana: Jutro.
DUMEZIL, G. 1987. Tridelna ideologija Indoevropcev. Ljubljana: Znanstveni inštitut Filozofske fakultete.
ELIADE, M. 1992. Kozmos in zgodovina : mit o večnem vračanju. Ljubljana: Nova revija
KAHL, H.D. 2005. Obredne podobe pri predkrščanskih Slovanih. Vzorčenje na osnovi marmornatega odlomka z avstrijske Koroške z oziri na vrednost pisnih virov iz 8. – 12. stol. V Studia Mythologica Slavica 8, 2005. Ljubljana: ZRC SAZU, Inštitut za slovensko narodopisje. Str. 9-55.
KROPEJ, M. 2008. Od ajda do zlatoroga: slovenska bajeslovna bitja. Celovec: Mohorjeva založba.
LEDIĆ, F. 1970. Mitologija Slavena : tragom kultova i vjerovanja starih Slavena. Zagreb: vlastita naklada.
MEDVEŠČEK, P. 2006. Let v lunino senco : pripovedi o starih verovanjih. Nova Gorica: Taura.
MIKHAILOV, N. 2002. Mythologia slovenica : poskus rekonstrukcije slovenskega poganskega izročila. Trst: Mladika.
OVSEC, D.J. 2001. Vraževerje sveta: o nastanku vraž, njihovem razvoju in pomenu. Ljubljana, Kmečki glas.
PLETERSKI, A. 2006. Poliški tročan. V Studia Mythologica Slavica 9, 2006. Ljubljana: ZRC
SAZU, Inštitut za slovensko narodopisje. Str. 41-58.
ŠAŠEL, J. 1952. Leteče procesije ob Gosposvetskem polju. V Slovenski etnograf, let. 5. Ljubljana: Etnografski muzej. Str. 143-159.
ŠMITEK, Z. 2004. Mitološko izročilo Slovencev: svetinje preteklosti. Ljubljana: Študentska založba.
TOPOROV, V. N. 2002. Predzgodovina književnosti pri Slovanih: poskus rekonstrukcije: (uvod v preučevanje zgodovine slovanskih književnosti). Ljubljana: Oddelek za etnologijo in kulturno antropologijo, Filozofska fakulteta.
VALIČ, A. 1997. Triglav. Arheološki problem in vprašanja njegovih predstav. Prispevek k preučevanju prvobitne staroslovenske kulture na območju jugovzhodnih Alp. Kranj: Mestna občina Kranj.
ABRAM, H. 1973. Bajeslovni svet Triglava. V Kugy, Julius. Pet stoletij Triglava. Maribor: Založba Obzorja. Str. 237-259.
CEVC, T. 2006. Verovanje v Alpah. V Človek v Alpah: desetletje (1996-2006) raziskav o navzočnosti človeka v slovenskih Alpah. Ljubljana: ZRC SAZU. Str. 125-138.